„Ako dete ne moţe da uči na način na koji koji ga učimo, moramo ga učiti na način na koji može učiti“ (Stanković-Đorđević, 2004).

strani-jezik

Kada je problem disleksije u pitanju prvi i najvažniji zadatak nastavnika je da prepozna dete s poteškoćama u čitanju, da prihvati činjenicu da ono ima drugačiji način učenja i da mu je stoga neophodan drugačiji način podučavanja.

Prilikom upoznavanja s decom važno je da nastavnik uoči poteškoće koje pri čitanju mogu imati neka deca u razredu. Ukoliko nastavnik primeti da se ne radi o prolaznim teškoćama, a roditelji ga nisu obavestili o tome da je dete disleksično, trebalo bi da sumnje podeli sa školskim psihologom i s roditeljima, koji bi dalje trebalo da potraže mišljenje logopeda. Trebalo bi ostavariti što bolju saradnju s roditeljima i s terapeutom, i pokazati razumevanje za probleme s kojima se učenik suočava. U nastavi u radu s detetom treba biti kritičan, ali oprezan i taktičan, hrabriti ga, podsticati i hvaliti čak i za male uspehe, biti dosledan, uporan i strpljiv. Povremeno bi detetu trebalo davati lakše zadatke koje može da reši brzo i uspešno. Pre obrade nove lekcije bilo bi poželjno da nastavnik detetu skrene pažnju na ono što će učiti, a lekciju treba završiti kratkom rekapitulacijom, što će podstaći prelazak tih ključnih informacija u dugoročnu memoriju.

Obim domaćih zadataka trebalo bi pažljivo odrediti, vodeći pritom računa o tome da ne prevaziđu detetove mogućnosti. Dobro urađene zadatke treba isticati i hvaliti, a greške ispravljati kvalitetno, izbegavajući pisanje preko detetovog rukopisa. Dete i roditelji moraju videti i razumeti grešku, pa je bolje da nastavnik komentare napiše na dnu stranice, nego da je celu „zacrveni“. Negativne primedbe uvek na kraju treba ublažiti pozitivnim i motivišućim komentarima. Poželjno je da se na času koriste različita sredstva, pomagala i mediji. Na tabli treba pisati čitko, upotrebljavajući krede ili flomastere u boji. Nikada ne treba terati dete da naglas čita pred celim razredom, osim ako ono to samo ne želi. Trebalo bi organizovati dopunsku nastavu i dati dovoljno vremena za pripremu pre ocenjivanja, a prilikom ocenjivanja trebalo bi češće primenjivati one načine provere znanja koji detetu odgovaraju. Ciljeve ocenjivanja i svoja očekivanja treba uvek jasno obrazložiti. Nastavnik mora da radi na tome da atmosfera u razredu bude pozitivna. Disleksično dete ne treba upoređivati sa drugom decom, naglašavajući pritom njegove nemogućnosti. Učenici bi trebalo da shvate i prihvate pravo na različitost.

Sve ovo upućuje na zaključak da je obuka prosvetnh radnika prvi zadatak u borbi protiv diskriminacije disleksične dece, koja se može negativno odraziti na njihov uspeh u školi. Učitelji i nastavnici trebalo bi da pokažu razumevanje i strpljenje, da ulože dodatni trud, i da na taj način detetu postanu nezamenljivi saveznici u borbi protiv problema disleksije.

 

 

Izvor: Bošković, D: Problem disleksije i načini njegovorg prevazilaženja u nastavi stranog jezika, Komunikacija i kultura online, Godina III, broj 3, 2012.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.